Connect with us

З життя

Неочікуваний дзвінок

Published

on

Випадковий дзвінок

— Павло Іванович? — голос у слухавці був холодний і офіційний.
— Так, я Павло Іванович. А з ким я розмовляю?
— Це директор будинку малюка. Через тиждень вашій дочці виповнюється три роки, і ми будемо змушені перевести її в інший заклад. Ви точно не заберете її?
— Почекайте, яка малеча? Чия дочка? У мене син, Василько, — в шоці бурмочу я.
— Надія Павлівна Семенченко. Це ж ваша дочка?
— Нні, не моя. Я — Василенко. Павло Іванович, але Василенко.
— Прошу вибачення, — втомлено сказала слухавка, — видно, сталася якась плутанина.
Часті гудки, що пролунали через мить, били по вухах, як дзвін.
«Що за чортівня! — обурювався я. — Якась там дочка, малеча, розумієш! Що у них там за безлад у документах?!».
Але дзвінок враз убився міцною занозою. Чомусь я думав про те, як живеться дітям без дому, без теплої мами, турботливого батька, без піклувальних бабусь. У Василька ж цілий набір родичів, включаючи тіток-дядьків з обох боків…
Олена одразу помітила мою задумливість, невідповіді, але що може сховатися від уважної дружини, з якою ми живемо разом вже скоро 10 років, а знайомі ще з першого класу?!
Вичекавши до вечора, вона за вечерею прямо запитала, що зі мною відбувається.
— Як, — каже, — звуть-то її?
— Кого? — ошелешено відповів я.
«Як вона дізналася про дівчинку? Може, їй теж дзвонили?»
— Надя, — кажу. — Надійка.
— Ах, Надійка, значить… Я у тебе Олена, а вона, значить, Надійка?! — підвищує голос дружина.
— Ну так, — кажу. — Надія Павлівна Семенченко.
— Ти мені ще номер паспорту її скажи! — кричить Олена.
— Та ні у неї ніякого паспорта, навіщо він їй?
— Біженка, чи що? — трохи тихіше верещить моя благовірна.
— Хто біженка? — я зовсім перестав що-небудь розуміти.
— Надійка твоя біженка? Небось, прописатися хоче? Кажи, підлий!
— Що казати-то?! — я сидів, цілком здивований, забувши про вечерю.
І тут Олена заплакала. Не навзрид, не театрально, а якісь злі сльози, що котилися горохом прямо на оборку фартуха.
— Я завтра ж поїду до мами. Май на увазі, Василька я тобі не віддам, — крізь сльози сказала вона.
— Олено, та ти чого? Що з тобою сталося? Навіщо до мами-то?
— А ти думав, я вам із коханкою тут прислужуватиму, з Надійкою твоєю? — зірвалася вона.
Тут до мене тихо став доходити абсурд ситуації. Взяв я дружину за плечі, посадив на кухонний диванчик і розповів їй усе про ранішній дзвінок.
Тепер Олена плакала вже від жалості до дівчинки. Взагалі, у жінок дуже багато сліз, і ллють вони їх з будь-якого приводу і в будь-якій кількості! А я жінок сліз, особливо Олениних, терпіти не можу і навіть боюся.
Вечеряти після таких переживань мені не хотілося, так, поклював чогось.
…Прокинувся я від того, що дружина стояла поруч і копалася в моєму телефоні! За майже 10 років спільного життя такого не було жодного разу. Значить, не повірила… шукає сліди любовного листування. Так мені прикро стало від такого недовіри, так гидко… І тут вона шепоче: «Паааве, Паааве…» і рукою мене тихенько штовхає.
Я вдав, що тільки що прокинувся.
— Паааве, це ось цей номер дзвонив, який стаціонарний, так?
— Так, — на автоматі відповідаю, — цей.
— Ну спи, спи.
І Олена вийшла з спальні, прикривши двері. Мій телефон вона взяла з собою.
Легко сказати — спи. Заснеш тут! Чую, комп’ютер увімкнувся. Я полежав ще трохи, а потім тихенько встав і пішов у вітальню.
Олена швидко рухала мишкою і була так захоплена, що не помітила, як я встав за її спиною.
У рядку пошуку був набраний запит: «Будинок малюка» і наше місто.
Комп’ютер загудів трохи і видав повну інформацію — офіційний сайт, адреса, телефон та навіть фото будівлі. Олена подивилася на екран мого телефону.
— Павле, співпадає!
— Що співпадає?
— Та телефон же! Номер співпадає. Це телефон Будинку малюка!
— Я так і казав. А ти, значить, перевіряєш?
Олена обернулася на стільці.
— Не перевіряю, а уточнюю.
— Навіщо?
— Павле, а будинок-то цей зовсім недалеко, — наче не чуючи мене, задумливо сказала Олена. — А давай туди поїдемо? Ось звідки у них твій номер телефону, якщо ти зовсім стороння людина, а?
— Про це я якось не подумав. А справді, звідки? Може, й справді, з’їздити, розпитати там все? А то так і будуть мені чужих дітей записувати, а я — розбирайся потім!
Заснути цієї ночі мені, власне, не вдалося. Я вже зовсім було засинав, як дружина знову штовхнула мене в бік.
— Пaaавле… Пaaавле…
— Ну що ще?
— А точно у тебе нічого ні з ким не було? Може, там… разочок… випадково… з першою любов’ю, наприклад. Може, ти її зустрів через стільки років, почуття прокинулися, а? І вона тобі не сказала нічого, а дівчинку просто в пологовому будинку залишила. А, Павле? Пaaавле!
— Яка любов, Олено??? Я як сів з тобою за одну парту в першому класі, так і сижу ось… ліг, тобто, тьфу, ну з тобою, в загалі. А 4 роки тому, ти згадай, Василькові якраз 3 роки виповнилося, в садок пішов, хворів увесь час, а ти вже на роботу вийшла, з ним хто сидів-то? Я. Довелося на віддалену роботу перевестися, пам’ятаєш? Нескінченні мікстури, таблетки, режим харчування, візити до лікарів. Які коханки, я тоді на ногах-то насилу тримався, засинав у польоті, ще й не торкнувшись подушки! Не було у мене нікого, нема і бути не може!
— А звідки тоді номер твій там? Хтось же його залишив для зв’язку? — не вгамовувалась дружина.
Це питання і мені не давав спокою. Я вже, грішним ділом, перебрав у думках всіх дам, від яких можна всього очікувати. Ні з якою з них у мене нічого не було, але підступна їх натура цілком могла викинути такий фокус.
Але всі вони вийшли з підозрюваних: хтось успішно влаштувався в особистому житті, в кого-то з дитиною сиділа бабуся, а найактивніша й зовсім виїхала з країни років 5 тому.
Але оскільки в житті може бути навіть те, чого ніяк бути не може, я прийняв тверде рішення відвідати цей Будинок малюка прямо завтра ж.
Хоча ми й приїхали рано, але були не перші — перед дверима директора вже сидів відвідувач, білявий худорлявий чоловічок. Начебто вдягнуто чисто, але якийсь увесь… недбалий, чи що, неохайний. Очі бігають, руки, що стискали якісь папери, трохи тремтять. То чи від хвилювання, то чи, що більш імовірно, після вчорашнього.
— За мною будете, — несподівано густим басом сказав чоловічок.
Майже відразу відкрилися двері, і його запросили до кабінету. Хвилин 15 звідти лунав чийсь рівний голос, перебиваючи басовим бурчанням.
Нарешті чоловічок, розкуйовджений і вже без паперів у руках, вискочив із кабінету, і запросили увійти нас.
— Доброго дня, — приємна брюнетка середніх років стояла біля вікна, покусуючи дужку окулярів. — Ви з якого питання?
— Ми щодо вчорашнього, — пожартував було я.
Жінка сіла за стіл.
— Знаєте, мені зовсім ніколи відгадувати ребуси. Будьте ласкаві, викладіть вашу проблему чітко й по можливості коротко.
Я нагадав їй про вчорашній дзвінок (голос був цілком впізнаваний).
— А, це…— Жінка втомлено усміхнулася. — Вибачте мене, стався збій, дзвонили не вам.
— Як не мені, якщо у вас мій номер! До речі, звідки він у вас,?
— Розумієте, Павло Іванович, я помилилася цифрою. Той номер починається з 927, а я набрала 937. Те, що ви теж Павло Іванович, — чистої води збіг. Ось так буває…
Він, до речі, перед вами заходив.
— Хто? — тупо запитав я, хоча вже знав відповідь на це питання.
— Павло Іванович Семенченко, батько дівчинки.
Тож я ще раз прошу у вас вибачення і прощаюся. Вибачте, у мене багато справ.
Жінка встала.
«Тетяна Семенівна Матищенко» — було написано на її бейджику.
Олена, очевидно, теж встигла прочитати цю інформацію, бо запитала:
— Тетяна Семенівна, а він, цей Павло Іванович, дівчинку забере?
Директорка подивилася на нас і знову сіла за стіл.
— Ні, не забере. Мама дівчинки померла, а у цього Павла Івановича дітей від різних жінок аж семеро. Він за три роки всього двічі був тут, та й то під нашим тиском. Надійка йому не потрібна. Все, шановні? Я відповіла на всі ваші запитання? Тоді до побачення.
Ми, ошелешені побаченим і почутим, вийшли з будівлі.
Старші діти якраз були на прогулянці. Хтось качався на маленьких гойдалках, хтось з’їжджав з гірки, два хлопчики влаштували на лавочці автомобільні перегони.
Я дивився на цих дітей і до мене повільно доходило, що саме тут не так.
У дворі було тихо. Варто було Василька вивести у двір, одразу ж починалися крики, верески, просто галас. Ці діти не галасували, вони не сміялися на повний голос, тільки тихенько перемовлялися між собою. Вони нагадували маленьких старичків. Ці діти одразу стали дорослими, адже дитинства у них не було. Було виживання — у кого в холоді, у кого в голоді, відсутність іграшок, одягу, було байдужість дорослих, а часом і жорстокість.
Я повернувся до Олени. Її очі були повні сліз. Ось знову ці сльози! З будь-якого приводу вони тут як тут!
Ми не поспішно пішли до воріт, і тут тишу розірвав крик — «Мама!». Усі діти, ніби за командою, повернулися у наш бік. Прямо на нас, розкинувши руки, бігла дівчинка у смішній шапочці з помпоном. «Мама, мама, — кричала вона. — Я тут!».
З усього розмаху дівчинка ткнулася в Оленині ноги, і вже звідти почулися плач, такий гіркий, такий надривний, що сльози навернулися і у мене.
— Надійка, Надя! — по доріжці до нас бігла вихователька. Вона спробувала взяти дівчинку на руки, але та брикалася і міцно трималася за Оленину ногу.
Ледве-ледве дівчинку вдалося відірвати від Олени (у виховательки знайшлася шоколадка, яка й вирішила справу), і ми майже бігом покинули територію будинку малюка.
В машині ми мовчали. Олену прямо трясло всю, та й я почувався не дуже. Руки тремтіли, як недавно у мого тезки, і я припаркувався біля узбіччя, щоб трохи заспокоїтися.
Олена подивилася в вікно і очима показала мені на вивіску магазину, який був у двох кроках.
Не домовляючись, у повній тиші, ми синхронно вийшли з машини і, взявшись за руки, пішли в “Дитячий світ”…
За лялькою і рожевим платтям.
Наша дочка Надійка буде найнаряднішою!

Click to comment

Leave a Reply

Ваша e-mail адреса не оприлюднюватиметься. Обов’язкові поля позначені *

5 − 4 =

Також цікаво:

З життя54 хвилини ago

For Five Years, Helena Thought She Was Married to Her Husband—But Realised She Wanted to Live with Him as if He Were Her Mum

For five years, she believed she was living with her husband, but only later did she realise shed been hoping...

З життя55 хвилин ago

The Nuisance Next Door “Keep your hands off my crystal glasses!” shouted the former friend. “Mind your own eyes! You think I don’t see who you’re ogling?” “So you’re jealous, are you?” Tamara Barrington was taken aback. “Just look who you’re after! I know what I’m getting you for Christmas—a lip-zipping machine!” “Why not keep it for yourself?” retorted Lynda, undeterred. “Or have you already worn yours out? You think I don’t notice?” Old Mrs. Tamara swung her legs off the creaky bed and walked over to her home icon shelf to read her morning prayer. Not that she was especially religious—she believed there was something out there running things, but who exactly remained a mystery. This all-powerful force went by many names: the universe, fate, and, of course, the Good Lord—a kindly old gent with a white beard and halo, sitting on his cloud and worrying about folks down on Earth. Besides, Mrs. Barrington was long past life’s halfway mark and edging near seventy. At that age, it was best not to quarrel with the Almighty: If He didn’t exist, believers lost nothing. If He did, non-believers lost everything. At the end of her morning devotions, Tamara added a few words of her own. Ritual, done. Soul at peace. She could start her new day. In Tamara Barrington’s life there were two main troubles. Not, as you might think, the usual English gripes of weather and taxes—those were old hat! Her nightmares were her neighbour, Lynda, and her own grandchildren. The grandchildren were predictable: today’s kids, not an ounce of effort in them. But they had parents to deal with them—let them take that on! Lynda, however, was a classic nerve-shredder of a neighbour! Only in the movies do the spats between national treasures like Dame Judi Dench and Maggie Smith seem sweet and charming. In real life, it’s nowhere near so cute—especially when the nitpicking is personal and persistent. To make matters more colourful, Mrs. Tamara had a chum with the nickname “Pete the Moped.” In full, it was Peter Ephraim Cosgrove—the surname a solid English sort! The origin of his nickname was obvious: In his youth, Pete Cosgrove—such a ring to it, eh?—loved zipping around on his scooter. Or as his mates called it, his “mopette.” In time, the battered moped gathered dust in the shed, but the nickname stuck like only village monikers can. In their younger days, they were family friends: Pete and his wife Nina with Tamara and her late husband. Now both of their spouses were resting peacefully in the village cemetery. So Tamara and Pete, whose friendship went back to school days, carried on together by habit—he was a true, loyal friend. Back in school, their trio—her, Pete, and Lynda—had pulled off friendship splendidly. Real, pure camaraderie—no teenage flirting involved. They always moved as a trio: Their strapping gentleman between two smartly dressed ladies, each on his arm. Like one of those double-handled English tea cups—built not to be dropped! As the years went by, the friendships changed. First came a chill from Lynda, then outright spite. It was as if Lynda had been swapped for someone else—a different script altogether! This switch came after her husband passed away; before that, things had been tolerable. It’s no surprise: time sharpens certain traits. The thrifty turn stingy. Chatty types grow unbearable. And envy—well, it will tear you to pieces. And there was plenty to envy! First, despite her years, Tamara stayed trim and neat, while Lynda had become rather dumpy—a common by-product of time. Tamara always cut a better figure. Second, their old friend Pete now lavished more attention on lively Tamara. They whispered and laughed over private jokes, their silvery heads nearly touching. With Lynda, conversation was limited to short, dry remarks. And Pete visited Tamara far more often, while Lynda had to beg for his company. Perhaps Lynda wasn’t as clever as infuriating Tamara, nor as quick with a joke—Pete had always loved a good laugh. Ah, there’s a fine old English word—”yakking”—which would fit what Lynda did these days: picking fights over every little thing. First, she complained Tamara’s loo was in the wrong spot and stank! “Your privy stinks up the whole place!” grumbled Lynda. “Rubbish! It’s been there for ages—you only just noticed?” Tamara riposted. “Oh yes! And your eye implants were on the NHS! Nothing good comes free, you know!” “Keep your nose out of my cataracts!” shot back Lynda. “Watch who you’re giving the side-eye!” And so it went, again and again. Pete even suggested filling in the old outside toilet and setting one up inside. Tamara’s children pooled money to sort out an indoor loo for their mum. Pete himself helped fill in the old pit—problem solved. Lynda, find something new to complain about! She did: Now she accused Tamara’s grandkids of stealing pears from her tree, whose branches hung well into Tamara’s plot. “They thought it was ours,” Tamara tried to explain, doubting the kids took any—she hadn’t seen any missing. “Besides, your chickens are always scratching round in my veg patch!” “A chicken is a simple creature! Either a broiler or a layer!” Lynda retorted. “And you ought to be raising your grandkids right, not giggling with old men all day!” On it went: the pears, the tree branches, the chickens, and always some new row to pick. In the end, Pete suggested cutting back the offending branches—after all, they were on Tamara’s side of the fence. Under his watchful eye, Lynda kept silent for once. Once that was sorted, Tamara took exception to Lynda’s new breed of chickens, which now truly did dig up her beds. She politely asked Lynda to keep them fenced in. Lynda only smirked: “Sweep away for all I care—see what you can do!” Tamara would never dream of catching a chicken and roasting it to prove a point—she was too soft-hearted for a risky experiment. Instead, clever Pete suggested an idea from the internet: quietly scatter eggs in the beds at night, and collect them next morning. It worked! Lynda, seeing Tamara returning with a full bowl of eggs, was flabbergasted—and her chickens never trespassed again. Couldn’t they just make peace now? Not likely! Now it was the smoke and smell from Tamara’s summer kitchen that bothered Lynda. “Yesterday I didn’t mind it, but today I do! And maybe I’m vegetarian! Haven’t you heard Parliament passed a law about barbecue smoke?” “Where do you even see a barbecue, Lynda?” Tamara tried reasoning. “You might want to wipe your glasses once in a while!” Always patient, Tamara finally lost her cool. Lynda had become utterly impossible—some words just suit her! “Maybe she ought to be sent off for experiments,” Tamara sighed to Pete over tea. “She’s eating me alive!” Weary and thin from the daily stress, Tamara thought she might waste away—but Pete encouraged her to hang in there. One bright morning, Tamara heard a familiar song: “Tammy, Tammy, come out from your cottage!” Outside, Pete stood proudly beside his newly repaired moped. “Why was I so glum before?” he proclaimed. “It’s because my moped was down! Now climb on, darling, let’s relive our youth!” Tamara hopped on. After all, Parliament had officially cancelled old age: everyone was now an active pensioner at sixty-five! She rode off into her new life—literally and figuratively. Before long, Tamara became Mrs. Cosgrove—Pete proposed, and the puzzle was complete. She left her worries (and her cantankerous neighbour) behind and moved in with her new husband. Lynda remained a solitary, grumpy woman—who, with no one left to argue with, turned all her bitterness inwards. But you can bet she found new things to envy. So hold tight, Tamara, and maybe don’t step outside too soon! Village life—it’s a real song, isn’t it? What did you expect? All that fuss over a loo, for nothing…

Annoying Neighbour Dont you touch my reading glasses! screeched my former friend Jean. You ought to mind your own eyesight!...

З життя2 години ago

One Day, I Spotted My Cheerful Sister in a Shop, Walking Hand in Hand with a Distinguished Gentleman—Both Wearing Wedding Rings

One day, I spotted my usually cheerful sister in the local shop, walking hand-in-hand with a distinguished-looking gentleman, both of...

З життя2 години ago

My Wife Packed Her Bags and Vanished Without a Trace: A Brother’s Betrayal, a Mother’s Escape, and the Fight to Reclaim a Life Built on Trust, Not Manipulation

His Wife Packed Her Bags and Disappeared Without a Trace “Stop pretending youre a saint. Itll all work out. Women...

З життя3 години ago

He Told His Wife She Was Too Boring—But When She Transformed Her Life, She Found Herself Bored of Him Instead

It was nearly two years ago now, though it feels a lifetime past, that I heard words from my husband...

З життя3 години ago

No One’s Home

Nobodys House Henry would wake, just as he always had, without an alarm, at half past six. Silence filled the...

З життя4 години ago

The Letter That Never Arrived

Diary entry I sat by the window for a long while last night, although there wasnt really much to see....

З життя4 години ago

My Darling Girl: A Story of Family, Secrets, and the Search for a Lost Mother Marina always believed she grew up with her real parents, but after their deaths, she discovers she was adopted after being found alone in the woods as a baby. Torn by the late confession, Marina keeps the truth hidden from her own family. Years later, a stranger arrives with a plea from an elderly, dying woman—Marina’s birth mother, who has searched for her daughter all her life. With a DNA test confirming their bond, Marina must face both the joy and sorrow of her newfound origins, ultimately choosing to protect the love and memory of the only parents she has ever known.

My Dearest One. A Reminiscence Margaret learned, almost by accident, that she had grown up with adoptive parents. Even now,...